Čudno je to. Ali ne volim. Pokušavam da to protumačim na razne načine.Ja volim da komuniciram sa ljudima, zaista. Volim da pričam, čak mislim da u nekim slučajevima to radim i previše. Ali NE volim da pričam preko telefona.Možda je u pitanju strah. Ne znam baš. Moguće da je u pitanju to što me je više od 70% bivših stalno zivkalo. E sad, moguće je da me je bilo strah da im se javim. Strah da bih se tako više zbližila sa njima ili slično. Sada sam prestala da se javljam bilo kome na telefon. Prosto, ne volim. Ili se bojim. Gospode, kakav sam psiho. Ako se bojim, čega se bojim? Bojim se zbližavanja. Bilo kakve vrste. To je jedini prihvatljiv odgovor. I dečka nisam imala relativno dugo. Svi momci koji su se meni izričito sviđali su mi nedostupni. Tj, ili im se ne sviđam ili imaju devojku ili neki tamo razlog. A momci kojima se ja sviđam.. pa, jednostavno u startu pomislim da nisu za mene. Tj da ja nisam za njih. Tj da mogu da prestanu da pokušavaju. Nije mi svejedno, ljudi. Ja imam srce. Ja želim da budem bliska sa nekim. Ali kada mi se pruži prilika uvek nađem neki suludi razlog da to izbegnem.Eto.