Juče, dok sam bila na bedemima. Ležim, a oko mene gomila ljudi. Biju se, pevaju, piju.. A ja ležim i osećam neki neodređen mir. Gledam u nebo, brojim zvezde. Nije ih bilo preterano, možda desetak. Odjednom, snop svetlosti je proleteo i u trenutku se stopio sa nebom. Nikada do sada nisam videla zvezdu padalicu i nisam bila sigurna da li je to zaista ona. Ma, bila je. Onda je kroz mene prostrujao neki sumanut osećaj koji me je ubeđivao da sam prisustvovala nekom nebeskom trenutku. Možda je to posledica Medveđe krvi :) Ali bilo je lepo. Nekako su mi se misli pročistile, ostale su samo one pozitivne. Bilo mi je drago što su ljudi oko mene srećni. Ljudi su stalno u potrazi za srećom i možda smo ih sreli dok su bili u prolazu, tražeći je. Sreli smo ih i za kratko vreme smo ih zavoleli, ali oni su morali da nastave svoj put.. Ne bi trebalo da smo ljuti ili ljubomorni na njih zbog toga. Trebalo bi da budemo srećni, jer će na taj način njihova sreća dolepršati do nas i pružiće nam mir. I pomoćiće nam u potrazi za našom srećom, sigurno :)

<3